Stanišićeva obećanja su počela da daju prve rezultate. Tokom februara i početkom marta, Miloševićeva režimska glasila su sve žešće, a bez vidnog razloga, blatila opoziciju. Nakon što je na Dnevniku Televizije Beograd pročitana vest kojom se Srpski pokret obnove izjednačuje sa ustašama, SPO je zakazao je demonstracije u Beogradu za 9.mart. One su slomljene, a vojska se stavila u funkciju njihovog gušenja.

U međuvremenu je, na insistiranje vojnog vrha, zakazana i sednica Predsedništva SFRJ u funckiji Vrhovne komande za 12.mart. Na njoj su Veljko Kadijević, Blagoje Adžić i Stane Brovet nastojali da od Predsedništva SFRJ dobiju dozvolu za povećanje brobene gotovosti i razoružavanje nelegalno naoružanih paravnojnih sastava šriom zemlje. Za to su glasala četvorica članova Predsedništva pod Miloševićevom kontrolom (Srbija, Kosovo, Vojvodina, Crna Gora) , a protiv su bili predstavnici Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Uveče te Kadijević poziva na hitne konsultacije: „Sad ili nikad je, Ante. Vidiš šta se po zemlji radi. Tuđman se i dalje naoružava, ispod žita, ali svakoga dana po malo. Slovenci su takoreći već otišli iz Jugoslavije. U Predsedništvu je pata karta, ali ako pokažemo zube, nema sumnje da ćemo dobiti većinu, možda čak i Tupurkovski i Bogićević stanu uz nas. A i ako do toga ne dođe, treba nastaviti po planu. U stanju smo da zauzmemo ključne objekte u Ljuljbani i Zagrebu u roku od 24 časa, kao i da izolujemo protivnike. Međutim, brinu me granice. Da bi do njih došli treba izvršiti razmeštaj velikog broja trupa. Bilo bi od velikog značaj da znamo da nismo ugroženi ni sa Istoka ni sa Zapada. Kao što reče, ni jedan udar do sada nije uspeo a da ga nije podržavala bar jedna super sila. Ako ti možeš garantovati za Zapad, ja bih provjerio sa Istokom. Koliko noćas letim u Moskvu, na sastanak sa maršalom Jazovim. Ako on da saglasnost za naš plan, a sa Zapada ne kane intervenirati, nema nas šta zaustaviti. Vraćam se 'čim prije', što bi rekao Stari i koliko četrnaestoga krećemo u akciju.“