Naravno, nema garancije da ćete uspeti u tome. Mnogo toga je protiv vas. Savez komunista Jugoslavije, partija koja je stvorila tu državu i upravljala njom od kraja Drugog svetskog rata, neslavno se raspala u Centru „Sava“ na svom Četrnaestom vanrednom kongresu, krajem januara 1990. godine.

Tokom protekle godine, jugoslovenske republike su uvodile višestranačje i održavale izbore različitim tempom, na severozapadu brže, na jugoistoku sporije. Izbori u aprilu u Sloveniji na vlast su doveli nacionalistički DEMOS, a u maju Hrvatsku demokratsku zajednicu Franje Tuđmana. Na vlasti se u Srbiji učvršćuju nacionalno ostrašćeni komunisti čvrste ruke predvođeni Slobodanom Miloševićem.

Posledice su ubrzo postale vidljive. Teški neredi u maju 1990. pretvorili su fudbalsku utakmicu na Maksimiru u poligon za srpsko-hrvatske međunacionalne sukobe, a do jeseni Srbi u Kninskoj krajini već su se otvoreno pobunili, uz jedva prikrivenu podršku Miloševića. Na izmaku 1990. godine, Hrvatska usvaja nov Ustav, kojim se menjaju državni simboli a Srbi svode na status nacionalne manjine. Istovremeno, na njenoj teritoriji formira se Srpska autonomna oblast Krajina koja to odbacuje. Mobiliše se rezervni policijski sastav, deli se oružje na obe strane. Čeka se samo iskra da potpali plamen.

Iskre zapravo sevaju na sve strane. Slovenija 23. decembra plebiscitom proglašava nezavisnost, za koju se opredeljuje 95% izašlih građana, a samo par dana nakon toga Srbija zavlači ruku duboko u saveznu kasu i neovlašćeno grabi trećinu budžeta za narednu, 1991. godinu.

U roku od godinu dana srušilo se sve što ste pokušali da stvorite svojim reformskim projektom.

I ne samo što republičke elite vuku svaka na svoju stranu, već ste nekima još samo vi tačka dodira, ali kao neprijatelj. I Milošević i Tuđman sve otvorenije nastoje da vas se otarase. Smeta im vaša popularnost, a pre svega opštejugoslovenska platforma sa koje nastupate. Za Miloševića ćete uvek ostati tek kamufliran Jugosloven, a zapravo Hrvat, za Tuđmana nedostatan Hrvat, isuviše „jugoslavenski orijentiran“.

Očigledno se ne uklapate u njihove nacionalne projekte. Ideja vodilja za Sloveniju i Kučana je otcepljenje, za Tuđmana takođe, ali uz obračun sa srpskom manjinom a možda i sa teritorijalnim proširenjem na račun Bosne i Hercegovine. Ekspanziji se nada i Milošević, kako u Hrvatskoj, tako i u Bosni. Određenu podršku zbog toga dobijate u bosanskom i makedonskom rukovodstvu. To jeste izvestan zamajac, ali nedovoljno jak da se nadigraju glavni igrači.

Vaš nominalan šef države, osmočlano Predsedništvo SFRJ, nije vam naklonjeno a njegovi članovi su i među sobom posvađani jer zastupaju interese svojih republika. Slična napetost oseća se i u vašoj vladi – mnogi ministri bliži su svojim republičkim rukovodstvima no vama. To se posebno odnosi na ministarstva sile – vojsku i tajne službe. Neposlušne ministre ne možete da razrešite bez saglasnosti Savezne skupštine, čije je Veće republika u potpunom rasulu, a Veće građana okrnjeno.

Vojni vrh vas takođe ne trpi. Premda shvataju da ste mnogo više zainteresovani za spasavanje Jugoslavije od Miloševića, Tuđmana i Kučana, podozrivi su prema vašem ekonomskom programu. Smatraju, i to sa pravom, da želite da sačuvate zemlju, ali i da joj temeljno izmenite društveni poredak. Oni bi, međutim, baš taj poredak da očuvaju, i to po svaku cenu, makar propala država. Sve su bliži Miloševićevom konceptu skraćene, centralizovane Jugoslavije.

I na spoljnom planu situacija je složena. Uživate određenu podršku na Zapadu, dok se Istok kruni i transformiše. Međutim, Sjedinjene Američke Države su opsednute baš tom transformacijom, i gledaju pre svega put Moskve. Ako je nešto od međunarodne pažnje i preostalo, ona je usmerena ka Bliskom istoku, gde je tek okončan rat protiv Sadama Huseina.

Jugoslovenski problem je prepušten evropskim partnerima, koji su oko ovog pitanja podeljeni. Jugoslavija ne uživa više mesto u svetskom poretku koje je imala za Titovog života. Nesvrstavani pokret se kruni, kao i vodeća uloga Jugoslavije u njoj. U oktobru 1990. CIA iznosi predviđanje da će zemlja u dogledno vreme nestati, i to nije tajna. Navode Agencije 28. novembra, pred sam Dan Republike, prenosi Njujork tajms.

Dužnička kriza takođe čini svoje, kao i nespremnost međunarodnih finansijskih institucija da priteknu u pomoć. Jugosloveni su iznureni decenijom koja je bila obeležena rastom inflacije, nezaposlenošću i krizom. Optužuju jedni druge, a vas simpatišu jer ste svojim ekonomskim programom zaustavili inflaciju, ostvarili konvertibilnost nacionalne valute i ponudili reformsku perspektivu posrnuloj privredi. Da li ćete uspeti da ubedite strani faktor da je Jugoslavija i dalje dobra investicija?

A možda je još važnije pitanje da li ćete uspeti u to da ubedite i same Jugoslovene – kako „obične ljude“, među kojima uživate značajnu popularnost, tako i intelektualnu elitu, među kojom takođe imate simpatizere? Jasno je svakome, i tada i sada, da je teško sačuvati Jugoslaviju da se ne raspadne u ratu, ali nije nemoguće. Da bi se tako nešto desilo, bilo je potrebno da lider, koji je prepoznatljiv i popularan u celoj Jugoslaviji, preuzme odgovornost za njen opstanak.

Međutim, da bi se događaji razvijali u drugom pravcu, potrebno je povući čitav niz poteza i uticati na: JNA i druge instrumente sile, inostrane faktore, republička rukovodstva i jugoslovensku javnost.

Ako tokom prvih meseci 1991. godine uspete da ostvarite uspeh na tim frontovima, dobijete podršku pomenutih činilaca, ili bar marginalizujete njihov otpor, povećavaju se šanse da zemlja opstane ili, u najmanju ruku, da se izbegne rat. Biće potrebno mnogo veštine i sreće da se zemlja očuva i da vi ostanete na vlasti.

Od mogućih završetaka ove istorijske avanture, većina predviđa raspad države u ratu, kakav se i dogodio. U nekoliko slučajeva dogodiće se rat, ne i raspad, ali je i opstanak Jugoslavije predviđen jednim od ishoda. Teorija verovatnoće igra protiv vas, jer je očigledno da su već početkom 1991. mnoge lađe već otplovile.

Međutim, nije sve izgubljeno. Danas je 25.1.1991, održavate sednicu Vlade u Palati Federacije, a u istoj zgradi u toku je i sednica Predsedništva na koju ste pozvani. Nema vremena za gubljenje. Mnogo toga će zavisiti od odluka koje budete donosili, ali i od drugih učesnika, razvoja događaja i sreće. Pa sretno, sve oči uprte su u vas.