MARKOVIĆ: Vi znate, druže admirale, zašto vas zovem. Moj problem ima ime i prezime – Veljko Kadijević. A shvatit ćete da vas za njega držim suodgovrnim.

MAMULA: Ne stajte mi na muku, druže Markoviću. Pa taj mi je čovjek, kada sam ga takoreći postavio na funkciju na kojoj je sada, direktno rekao: “Ništa se bez tebe krupno neće dogoditi u armiji, a ni u državi“. Međutim, od tada samo muti, plete konce i mrsi nešto, a nejak je i neodlučan.

MARKOVIĆ: Pa jeste, vidjeli ste što se u Parkacu dogodilo. Molim vas lijepo, vojska je navodno razdvajala, a zapravo podgrijevala ono što se dješavalo. Sama je sreća što nije bilo žrtava, ali sutradan možemo imati novi Parkac bilo gdje.

MAMULA: Plašim se da će napraviti veliko zlo, možda čak u najboljoj namjeri, a možda i kao nečiji instrument.

MARKOVIĆ:„Kada kažete instrument, na koga zapravo mislite?“

MAMULA: „Na iste one koji su i Titu radili o glavi, koji umalo još sedamdesetih nisu intervenisali u Jugoslaviji. Pa na Ruse, naravno. Nemam ja velikih simpatija ni za Amerikance, ali oni su daleko i imaju sada prečega posla, a za Sovjete bi mi mogli biti, kao i toliko puta prije, moneta za potkusurivanje. Ja samo želim da nam se ova država očuva, i da ne gubimo glave uzalud.“

MARKOVIĆ: „Biste li vi bili spremni da nešto radi toga i reskirate?“

MAMULA: „I život, druže Markoviću.“

MARKOVIĆ: „Ne život, druže admirale, nego nama treba da svoje penzionerske dane žrtvujete. Zapravo, potrebno je da se vratite na svoju funkciju, i da Kadijevića smestimo di mu je mjesto. Ne vole ga baš mnogo ni njegovi najbliži suradnici. Ako bi postalo bjelodano da je ruski čovjek, ostavili bi ga lako na cjedilu.“

MAMULA: „To je tačno, sa izuzetkom Blagoja. On mu je privržen do kraja.“

MARKOVIĆ: „Pa neka, letit će. Što velite da ga pomaknemo, a da na njegovo mjesto dovedemo Tusa? Tusov zamenik Jurjević može da preuzme ztkoplovsto. Sa vama na čelu SSNO, i sa Brovetom koji bi ostao vaš zamjenik, imali bi Srbina, Hrvata i Slovenca na rukovodećim pozicijama u vojsci. Još bi mogao neki Makedonac da zamjeni onog Vasiljevića u Upravi bezbednosti, jer mi se čini da on igra za dva tima – Partizan i Crvenu zvezdu.“

MAMULA: „Mislite armiju i Slobu? Upravo je u tome problem. Dokle god je Milošević tu gde jeste, velike su šanse da će oficiri stati na njegovu, a time i Kadijevićevu stranu. Ima tu ljudi za koje niste nikada čuli, a koji su glavu spremni da vam skinu, evo recimo iz Garadijske brigade neki major Šljivančanin kažu vežba vojnike na vašim metama. Zato treba pohitati“

MARKOVIĆ: „Eh da su samo oni. A ako Milošević ne bude više tu gde jeste?“

MAMULA: „Onda me samo pozovite. Oblačim uniformu i stižem gde kažete.“

MARKOVIĆ: „A ne, ne, baš vas u civilu trebamo.“