VELJKO KADIJEVIĆ: Drago mi je da se razumemo. Onda nema šta da se čeka. Odavde će Tuđman i kompanija pravo u zatvor, sa njima Drnovšek i Mesić, a bogami i drugi članovi Predsedništva ako se budu bunili. Pogledaj kroz prozor Ante, eno ga Šljivančanin sa vojnim maricama, sve smo spremili… Dok ovdje hapsimo, otići ćemo na sednicu Vlade da donesemo odluku ili preporuku o zavođenju vanrednog stanja tokom kojeg se oružane snage ovlašćuju da razoružaju nelegalno oformljene sastave i neutralizuju odgovorne za njihovo razoružavanje.

U Generalštabu je Adžić spreman ko zapeta puška. Oficirima je još jutros pročitana direktiva. Peta vojna oblast biti će odmah dignuta na noge. Svoji neka u Sloveniji hapse svoje – general Kolšak će zaređati po slovenačkom rukovodstvu. 63. padobranska jedinica je već raspoređena u dometu glavnih objekata. U Hrvatskoj je stanje ozbiljnije, treba biti spreman na sve, ali se uzdam da će obezglavljenost učiniti svoje. Slomićemo ih demonstracijama sile, nadletaćemo Zagreb u niskom letu, gađaćemo nešto ako treba...

Najstrašnijih 48 sati u istoriji posleratne Jugoslavije počelo je hapšenjem hrvatskog rukovodstva u Palati Federacije na Novom Beogradu. Potrpani su u maricu i odvedeni u nepoznatom pravcu, uključujući i pet članova Predsedništva SFRJ koji su vidno protestvovali kada je kapetan Šljivančanin prekinuo njihov sastanak sa hrvatskim rukovodstvom. „Čizmaši!“, vikao je Bogić Bogićević, predstavnik Bosne i Hercegovine, i bacio se na jednog od pripadnika vojne policije. Vojni policajci, nespremni na takve reakacije, nisu znali šta da rade, pa je usledilo opšte gušanje. Hrvatsko rukovodstvo je bilo mnogo pribranije, osim Mesića koji je neobično hitro trčao niz hodnik i vikao: „Upomoć, hapse predstavnike naroda. Biti će nam kao sa Stipicom Radićem!“

U isto vreme je Ante Marković u drugoj sali obrazlagao svom kabinetu da je jedini način da se izbegne krvoproliće hapšenje najmilitantnijih političara i da se vojsci moraju dati široka ovlašćenja radi spasavanja zemlje. Deo kabineta se odmah saglasio, počevši od srpskih kadrova Aleksandra Mitrovića i generala Petra Gračanina. Većina je ćutala. Marković je ponovo uzeo reč, u pokupšaju da ubedi hrvatske i slovenačke članove vlade da će mere biti izvedene sa najvećom delikatnošću i da nikome dlaka sa glave neće daliti ako se to ikako bude moglo izbeći. Upravo tada se prolomio Mesićev glas, kojeg su hapsili upravo ispred vrata prostorije u kojoj je zasedao SIV: „Pomagajte, ljudi, ubiše nas!“ „Nema tebi pomoći,“ rekao je vojnik koji ga je konačno sustigao i udario kundakom u glavu.

ŽIVKO PREGL, do tada najbliži Markovićev saradnik u ekonomskoj reformi: Dakle, toliko o izbegavanju krvorpolića, moj Ante. Naivan si bio, naivan ostao. Ja odlazim za Ljubljanu, a tebi neka je bog u pomoći dok s đavolom tikve sadiš.

ANTE MARKOVIĆ: Ali, Živko…

ŽIVKO PREGL: Što, hoćeš i mene da uhitiš?

ANTE MARKOVIĆ: Naravno, ne. Tko god se sa ovom odlukom ne slaže, može napustiti prostoriju.

Pored Pregla, izašli su savezni sekretari za inostrane poslove Budimir Lončar, finansije Branko Zekan, turizam i spoljnu trgovinu Franc Horvat, saobraćaj i veze Jože Slokar, za razvoj Božidar Marendić, pa i savezni sekretar bez portfelja Dževad Mujezinović i Nikola Goševski pa se tako kabinet namah gotovo prepolovio. Gledajući prazne stolice, Marković je rekao: „Molim vas da me izvinete za koji minut, moram hitno telefonirati“. „Ne beri gajle, premijeru, ministarstva sile su uz tebe“, rekao je ministar pravde Vlado Kambovski, dok su u prostoriju ulazili oficiri i donosili sredstva veze radi stvaranja privremenog centra za komunikacije.

Kada je kucnuo trenutak akcije, postalo je jasno šta se dešava. Vojni vrh te je iskoristio za obračun sa svojim protivnicima. Nastaviće to da rade, sa tobom ili bez tebe. Zatvori će se prepuniti, koristiće se čitavi stadioni da interniraju opoziciju, kao po nekom latinoameričkom modelu. Država će možda i opstati, ali na ruglo sebi i svetu.

Marković se povukao u svoj privatni kabinet. „Spojite me sa ambasadom Sjedijenih američkih država. Trebam ambasadora Cimermana. Hitno je“. No, uzalud je čekao. Operater mu je nakon vremena rekao da njegova ekselencija spava i da ga nažalost nije moguće buditi. „Đavola spava“, pomislio je Marković, alije bio nemoćan da išta uradi. Tokom noći su dolazile sve gore i gore vesti. Vojni padobranci jesu uspeli da zauzmu neke od objekata u Ljubljani, ali ne sve i ne bez krvorpolića. Nisi uspeo da dobijes na telefon nikoga od slovenačkog rukovodstva. Iz inostranstva su počeli da pristižu hitni apeli za prekid neprijateljstava, pa i pretnje o sankcionisanju odgovornih saveznih organa.

Ponegde su čak, kao na aerodorm Cerklje, vojne jedinice zauzele objekte, ali su i same ostale okruženju slovenačke teritorijalne odbrane, kojom je zapovedao sam Janez Janša. Uzalud su avioni probijali zvučni zid, nije izgledalo da će se Slovenci predati bez borbe. Iz Generalštaba je načelnik, general Blagoje Adžić pretio da će bombardovati i nuklearnu eletkranu Krško ako treba ali je iz komande avijacije general Anton Tus poručio da će raketirati sam Generlštab ako takvo naređenje dobiju. Pod teretom ovih informacija, Kadijević je delovao izgubljeno. Pretio je i biološkim ratovanjem, da će iz Torlaka izvaditi kulturu virusa variole ako treba. Ni ti nisi u ništa boljem stanju: “Što li će tek biti u Hrvatskoj? Sve je proigrano. Što će biti sutra? Tko će me podržati?“ Kao da mu je čuo misli, pojavio se dežurni oficir sa pregledom dnevne štampe. Naslovnicama su dominirale lažirane fotografije tebe, vojnog vrha i Miloševića u harmoniji. To je bio tek početak.

Na tvoj užas, Zapad je veoma brzo uveo najoštrije sankcije Jugoslaviji, koja je sama prekinula veze sa SSSRom, a naposletku čak i sa Kinom, čija je politika ocenjena kao revizionistička. Internet je zabranjen.Nešto malo kontakta održavano je sa Kubom i sa Severnom Korejom, živelo se bedno, a ono malo novca odlazilo je na održavanje ogromne milionske vojske i na sumanute nedovršene projekte poput džinovskih spomenika, nedovršenog nuklearnog i svemirskog programa, dok je predvojnička obuka počinjala još u osnovnoj školi, pa se tako formirala nova generacija spremna da rukovodi poslednjom evropskom neoboljševičkom državom.